Još juče smo verovali da umemo imati.
Da umemo voleti.
Još juče smo novčić u bunar želja spustili i verovali da smo u ljubavi večni.
Osta samo sećanje na vreme kada su se naši prsti sreli, dotakli i sa peskom zaigrali.
Sagradismo tvrdjavu i na njoj kulu.
U nju ugradismo svaki osmeh i verovasmo da je ni vetar ni kiša srušiti neće.
I bi kiša.
I bi oluja.
Danas se srušila naša tvrđava.
Nisam dotakla cvet njegovog vrta Gospode.
Ograda je još tu.
Svo bujno rastinje u njemu.
Sve boje ovoga sveta.
Samo su sati uzeti.
Poneki uzdah i misao.
I on je mene želeo imati.
Avaj, zar greh je voleti?
Nisam se mogla odreći Gospode.
Od naših su boja najlepše slike nastale.
Naše su reči prelepe pesme spevale.
Samo smo život snovima dali.
Samo su sati uzeti.
Poneki uzdah i misao.
I on je mene želeo imati.
Avaj, zar greh je voleti?
Sve si mi boje uzeo Gospode.
Njemu, pred vrata, anđela stavio.
Na stazu ka vrtu ga naveo,
A mene u zaborav upleo.
Samo su sati uzeti.
Poneki uzdah i misao.
I on je mene želeo imati.
Avaj, zar greh je voleti?
Powered by blog.rs
